Годинама сам размишљао о писању свог дневника. Толико сам свеска купио!: мале, велике, кариране, без дама, са жицом, без ње.

Увек пишем, са великим ентузијазмом и добрим рукописом, његову прву страницу. Свиђају ми се његов мирис и текстура када још нико није почео да га игра. Можда ме то подсећа на детињство, када смо почетком године издавали књиге и покривали их како бисмо их водоотпорни од кише Сантјага де Компостеле која се стално мења.
И сада ми се свиђа када ми његове странице брзо клизе кроз прсте, издишући на моје лице свој дах хладне девичанске целулозе, свиђа ми се тај мирис и тера ме да размишљам о свему што још морам да напишем..., можда зато што је нова блок представља ону сличност празног живота, коју смо сви одувек желели, ново постојање да запишемо у тефтер своје судбине.

Много пута сањам да почнем живот испочетка, под другим именом, у другом граду, са другим послом, на месту где ме нико не познаје и не зна ништа о мојој прошлости, или мојој историји..., где Не разликујем никога и немам везу.
Није зато што не волим свој живот, већ зато што мислим да се ограничавамо и превише се трудимо да живимо живот који можда није најприкладнији да нас усрећи.
Пропуштамо многа дивна искуства излежавања у једној врсти постојања или аутоматизма. Своју психу и его навикавамо на име и презиме, на слику, форму, кућу, посао, партнера, породицу и неке пријатеље и губимо остале свести у простор-времену које се јављају паралелно са нашим путем. , да у стварности иде на једно и одлучујуће место, за које можда кажем, није наше, или бар није једино.

До сада сам наставио само у два, остало је послужило да завршим писање термина, имена, презимена, визе за клијенте или белешке на мом фрижидеру. Ове две су моје најомиљеније свеске, једна је благо црна, у облику књиге, савршено укоричена у платнену крпу и њене странице су танке, од прозирне беле креде, у њој пишем већ „неко време“, без обзира колико дуго, филмски сценарио који намеравам да објавим једног дана (не журим), у дивној дијафрагматској 7. уметности као моје друго филмско дело, мој први играни филм, и који намеравам да објавим као роман што пре и то од за готов .
„Крај Илма“, тако је наслов, пишем о причи која се дешава у келтском селу и чији је протагониста Илмо, веома посебан дечак, за који се надам да ће ми опростити што сам га створио и пробудио ниоткуда.
Понекад је рађање дела зависна и себична одговорност да када нам је послужило, оставимо га напуштеног на Олимпу ништавила. Куда иду они који су стварали писце, када им се заврши последња страница књиге?

Другу свеску користим као дневник, у њу увек нешто запишем ма колико мало или мало, мисли, љутњу, сумње, страхове и моје мало поимање у животу. Ове недеље сам га управо завршио, и видевши да морам да купим још један да наставим, помислио сам: - Зашто не пишем на компјутеру?, и тако би ми било лакше да исправим, обришем и све добро упишем . То је оно што ме је довело до химере писања дневника помоћу тастатуре, без употребе оног пера којем непрестано понестаје мастила у клими као што је Галиција. Онда ме је моја глава, која увек ради своје, разоткрила: – А зашто то не урадиш са свог лаптопа, и искористиш прилику да то објавиш на свом сајту? Па не пишеш само за себе, себичан !свет. -Што да не? Рекао сам (чинило се као добра идеја од ове луде јебене главе). Једна од оних луцубрација које му падају на памет у кревету када нема клијената, нема телефона, нема музике, нема телевизије, нема великих или малих аркана, ништа више од звука времена, тог сребрног сата који не престаје да куца. соба и да ће, када престанем да слушам, вероватно бити зато што су му се испразниле батерије, или ћу постојати са: Манцхис, Туцхо, Иа, Томасита, Глото, Ада, Баси, Хиларита, Папа, Мама, Укиа, Феито, Цоца, Бонзо, БокуиБокуи, Троски, Росита, Цуррито, Росцо, Буррито, Нарањито, Хиларита, Лента, Цараллито, Доминго, Еурека, Бо, Маноло онај који живи сам, Цоффее (Петра), Цонцхита, Митсху, Битсхи и Линце, Тео, Лео, Мама Гато, Опала, Грета, Мора и сви они, које никада не заборављам, тај један лош дан Бог ми је узео, без упозорења.
Руке не зграбе увек све што желимо да зграбимо, има ствари које провлаче између њих као вода, неке, кап по кап.

Од сада, ова нова свеска је инаугурисана, на овом личном сајту, да наставим писати и шкрабати сваки дан колико могу, о свом животу у овом јебеном, лепом, застрашујућем, огромном, титанском, цикличном и сталном свету, који не престаје , нити да сиђемо доле да мокримо.

Загрљај свима који су заинтересовани и читају од сада, молим вас да ми опростите на правописним грешкама којих ће бити много, пошто не знам да пишем и немам појма о граматичким правилима. Мојих неколико студија до 1. БУП-а, што је еквивалентно за најмлађе до 3. ЕСО-а (незавршено), не чини ме много надареним за "норме"...
Ја сам признати „необразовани самоук“, са огромним фалусом идеја у ерупцији, које ћете мало по мало и из дана у дан моћи да читате у
овај дневник.

Сваки коментар на овај блог или оно што напишем у њему, можете га упутити на маил: диаридеунбрујо@сантимолезун.тв или на мој лични ВхатсАпп: +34 693 35 35 35.